rezonanca

(nema veze s rezonom)

život i smrt

dana 15 svibnja, 2013

Dvije priče nosim u glavi, čitavo glupo jutro i par sati popodneva. I pouku sam i poruku sam izvukla iz njih. Baš onako: životne mudrosti, životni značaj, važnost (vidi naslov!). A onda dođem kući. I na ulaznim vratima. Na mojim ulaznim vratima. Od mog svetog doma. Pa na kvaki tih mojih vrata na ulazu u moj sveti dom, wannabegradONAčelnica je okačila svoj plan i program e ako bih nju zaokružila. Dakle, ne u sandučetu, ne u portunu, ne u zajedničkom ulazu u zgradu, nego su njeni poznati i dragi (pretpostavljam da nije hodala sama) od kvake do kvake … A možda je i zvonila :O! Koliko li ona samo slobodnog hoda ima! <oprosti mi bože ali otkako je gong radno nesposobnima izborio pravo glasovanja, valjda svi znaju da su izborijade prljav prljav prljav posao, i valjda je svima napokon jasno da ovo nije država nego je sprd> <rekla sam oprosti mi bože> <valjda su sljedeći radni logori>

uglavnom

da spucam i priče za danas

Na izlasku iz zgrade, jutros, smo se sudarile jedna starija gospođa i ja. SKORO smo se sudarile, jer smo, da bi izbjegle direktan udar, zasrljale svaka na svoju stranu, ja kao gipkija&ml. sam izvela neelegantnu lastu i održala ravnotežu, a ona je svom dužinom, širinom i težinom ljosnula na beton. Neko vrijeme sam je tješila a ona je mene grlila jer se nikako nije uspijevala podići. Bilo je i krvi. Skupilo se par prolaznika. Koja je? Čija je? Jesi li slomila? Jesi se ubila? A ona je samo titrala AaAaAaaaAaaa. U neko doba je rekla da joj je muž u blizini, i on je stvarno došetao odnekud. Vode! Vode? Vode di ima? Donesite vode. On nije riječ rekao, nego samo stajao sa strane. Valjda u šoku. Onda je došao Andrija. Ženi se lice ozarilo i Andrija ju je uspio uspraviti i otišli su svi troje nekamo.

Bojim se da će sutra, kad dođe k sebi, pričati da sam ju namjerno gurnula. (iako je ona naletjela na mene) Ali to nije važno. Važno je da ja nisam zakasnila na svoje radno mjesto. Da sam uredno upisala i odradila sate. I da nitko nije pitao čija je krv na košulji. (i sama sam opazila tek kad sam došla kući)

Sad sam u šoku? Nisam. Imam gen vidarice :) Ali to je život koji ne bih mogla dugo podnositi.

Sad sam, dakle, kući, niti ne misleća o krhkosti lj. života. Ta, šta je život prema poziciji gradonačelnice! Znam, petljam bezze i miješam jabuke s kruškama. Ma baš mene briga što će mi to i jedna od današnje dvije starice reći, ispričati, omogućiti(?). Jer je nekako u istovrijeme moja prijateljica rodila trojke. Novi, novi život se rađa.

je, iz umjetne su


Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s

<span>%d</span> blogeri kao ovaj: