kamen i željezo

Bolje je biti zao, nego na zlu glasu

mogla bih se zakleti da tako pocinje neki od shakespearovih soneta. (ne znam kako zavrsava. nadam se u nadi da ce njegovi soneti biti trajniji od trenutnih kleveta)

Jao onom koji zlo pretvara u dobro a dobro u zlo

jeremija, izaija… neki od proroka…

ta je knjiga tako puna proturjecnosti da je tesko uzeti ju za ozbiljno. iako vjerujem da je bas u tom kvaka: probrati zito od kukolja, mak od plijesni.

kad na drugom mjestu nađeš da je dobro od svega uciniti dobro i pronaci dobro u svakom zlu.

zlo treba ostati zlo – zato smo mu izmislili ime.

NEMA prijateljstva između ljudi i lavova!

(Homer)

->

tako znam da sam na dobrom putu

mermer

Razgovarala (“”) sam sa starijom profesoricom iz predprethodnog posta. Ne, jasno, o događaju o kojem sam pisala, i ne stvarno razgovarala. Jer je s njom to nemoguce. I trenutno se (a drzi me dugo taj trenutak. toliko dugo da ga moram istresti ovdje) ne mogu oteti dojmu da je zasluzila (i da zasluzuje) sve to sto joj se događa.

Može bit da se radi o prirođenom gađenju (i saželjenju) koje bolesni ljudi izazivaju kod zdravih (to im je primarna svrha: probuditi / pobuditi ono najbolje ili najgore u drugima), samo sto ja ne osjecam ni jedno od toga:

Gadi mi se, silno mi se gadi, ne ona, već nacin na koji se koristi svojim jadnim stanjem.

Kaze se da bolest mijenja narav ljudi.
A nesto mi govori, za ovu, sva sreca da JE bolesna, da nije u punoj snazi, da funkcionira na principu “potrebna sam od tvog milosrđa”, te je tuđe “milosrđe” najviše čeg će se dočepati.