Našle smo zajedničku u činjenici da na Dan neovisnosti i njen i moj otac slave rođendan te zaključile kako je svijet mali.
Sekund poslije je došlo do sudara, jer se ispostavilo da je osmi desetog dan kad moji idu u masline, a njeni razviju zastavu niz balkon.
Ona je, bez krzmanja, zaključila da je lako meni. I da ti je lako tako. Sjetila se nekog lopova iz nekih kaštela koji je još osandeset neke uvalijo njenom ocu užeglo maslnovo ulje, a bome je naplatjo i sve tako kuću napavjo i dicu školao!
Njeni su, s duge strane, pošteno! radili:
- mater u vojnoj bolnci;
- ćaća u varteksa;
- obe dvi babe su joj bile šalturce!
Po svim (misli se, ovdašnjim) kriterijima, ona je uspjela u životu: zamisli samo, iz radničke obitelji, oba roditelja, doslovno proleteri, država, i još ONA država ih je zaposlila da ne umru od gladi. Država, i još ONA država je školovala i nju i braću joj, da bi omogućila svakome isto i svakome jednako i za svakog isti početak s nulte točke. Država, isto ONA, je zaposlila i nju i muža joj i omogučila i osigurala i svašta nešta, ali sve ko i svakome drugome čovjeku dostojnom čovjeka… i opet, i sveisto nešto joj nevalja.
A ona je poštena! žena, i voli ona svoju zemlju. Ali ta zemlja ne voli nju. Jer nije ona đaba i radila i u školu išla i učila da bi se vratila na njene babe. Koja je bila obična šalturca.
.-.
Ide sad ta priča, čitatelju, okolo i naokolo.
Dakle, babe su bile krojačice, a dide?
Niškoristi, jasno. Jer koji je to starinski muž dopuštao (svojoj) ženi da radi (za druge), ako je mogao raditi sam.
To se s vremenom prekrsti u “Jadan, bolestan”. Dok se ne nađe netko tko pamti.
A uvijek ima onih što pamte i što znaju i što se zna i što se ne zna.
Društvo smo paranoika. (Ali to ne znači da nam zaista ne rade o glavi.)
Onda,
kako su se to NEKI snašli, i bez zastave da vijore im sa balkona.
A,
a-a, nisu to čista posla, ne ne.
-.-
Šutim, jasno, i mislim se, kako bi se ta baba taman složila s mojom majkom. Razlika je, što je moja muti i sad u svojoj skoro sedamdesetoj razmaženo derište kojem je bitnije da šokira nego da drži svoju poziciju, a ovoj je baš ta pozicija sljedeća stepenica u karijeri. Jer dalje (ni drugo) jednostavno ne vidi i ne zna.
I to je taj kotač sreće o kojem pjesnik pjeva:
~ko bi gori sad je doli~
Dakle,
zakon svemira, ili začarani krug?
Ja velim ovako:
pogrešno obrazovanje, i(li) greška u prijevodu, znaš ono, čitatelju, kad se kaže da je čovjek mjera svega, umjesto da je (čitav) sve(mir) u čovjeku.
