rezonanca

(nema veze s rezonom)

idilični ljudi

Ako je netko zdrav, veseo i bezbrižan, ljudi se uplaše. Uplaše se ako se netko smije, luduje, obilno jede i spava. Misle da, ako netko dobro živi, njima neće ostati udjela. Misle da ako netko živi intenzivnije, njima ostaje manje i da nekomu mogu oteti život kao što mu mogu oteti kruh. Stoga misle da takvu čovjeku treba zavidjeti i treba ga uništiti. Jer živi život na račun stotine drugih. Naravno, upravo je obratno. Onaj tko živi intenzivnije oslobađa sile koje i moj život produbljuju i uzdižu. Život se ne troši. Život se ne može nekome oteti. Život se obogaćuje u mjeri u kojoj ga se rasipa. Što intenzivnije Živim, to većem broju ljudi omogućujem intenzivniji život, stoga ih više može biti zdravo, bezbrižno i veselo. Logika života jest paradoks, jer je i logika jezika i samoće i zajednice i sudbine i duha – paradoks.

Ovo je citat iz ‘Kapi prokletstva’ Bele Hamvasa, o trošenju života, koji sam bila obećala. I ovako, trgano iz konteksta, je jasno zašto je bio proganjan i zabranjivan, te još uvijek nije rehabilitiran (kako je navedeno u bilješci o piscu).

*

Meštar je Bele Hamvasa rekao Beli Hamvasu da nije pametno obračunavati se s podzemljem koje moderna psihologija naziva podsviješću. Neka je moćna ruka to pospremila dolje s dobrim razlogom. I stavila čvrst poklopac preko.

*

Označila sam još onaj o idiličnim ljudima, koji su sretni s tim što jest, i koji ništa neće. On tvrdi da takvi postoje. Da ih je malo. Ali da ih jest.

Zbog čega onda zdvajati nad projekcijama koji o n imaju drugi ljudi, te se pitati je li moguće ikad ih se osloboditi.

Komentiraj »

ukiseljene šljive

Ja nisam ljudsko biće. Ja sam običan stroj. Ne moram ništa osjećati. Samo naprijed.

(mantra iz ‘O čemu govorim kad govorim o trčanju’ za podsjetnik za pronaći taj famozni recept. (Za šljive iz naslova, za koje tvrdi da su ukusne.) (Vjerujem) (da jesu)

2 komentara »

murakami

znam po rukama

Ne bih ga pustila u život, kamoli u san, a čini se, došo je kroz tuđi:

– Svašta su pričali o tebi… govorili… i Ovo i onO… gornji dom donji dom… e Vaka e nakA… a ja, Ja san in reka, branija, he he, da si dobra

(o blagoš meni)

– jer Ja te vo O

(iznad svega lebdi duh moje mame. LIM! ko udarac, koji nikako da sleti. ko, tiha prijetnja, koja se ne ostvaruje, al se očekuje sad će svaki čas će. LIM!)

Pružam ruke da potapšem (iz sažaljenja) to zbunjeno govoreće (smeće).

Ali ruka koju vidim na nj koljenu ima grozne narančaste nokte.

I to, definitivno, ni u najluđem snu nije moja ruka.

Niti moj san.

Jer me sad poteže neko musavo dijete za majicu:

– Ta si ti ladila mojoj mami – vrišti – Ta s ladila – udara me šakicama.

BŽ masne kose sa strane gleda jecajući.

(o mouj bouže)

– Udri je, udri mišu moj, jače!

(iznad svega lebdi duh moje mati. i ona jecajući gleda. čeka se da mrdne. kaže nešto. da pomogne. Očekivano ništa.)

Pružam ruke da zagrlim to zbunjeno udarajuće biće(?).

Ali ruka koju vidim, hvata ženu masne kose i zavitla je u zid. Jednom. I opet. I opet.

I to definitivno, ni u najluđem snu, nije moja ruka.

Niti moj san.

Moja mati nikad nije bila moj idol. Moja desna ruka je beskorina. (Boli je zrak koji dira oguljotine i kraste.) A svojom lijevom ti postam ovaj čudan san.

Komentiraj »